Agresivnost kod dece je sve rasprostranjenija i sve većem broju roditelja zadaje glavobolje pa se čini da je ovo zapravo tema kojom je potrebno svi da se bavimo. Sa jedne strane tiče se onih čija deca ispoljavaju takvo ponašanje, sa druge roditelja čija deca takvo ponašanje trpe i sa treće svih nas koji se na različite načine bavimo decom.
Deca često agresivno ponašanje ispoljavaju ne samo prema vršnjacima već i prema roditeljima, drugim odraslima (babama, dedama, vaspitačima, učiteljima i dr.) i prema predmetima. Pored agresije usmerene ka drugima (heteroagresija), ona može biti usmerena i ka sebi (autoagresija). Agresivno ponašanje se ne ispoljava samo kao stečeno, naučeno ponašanje već je delom i prirodna pojava. Takođe je važno da razlikujemo agresivno ponašanje od agresivnosti kao biopsihološkog motiva i agresivnog impulsa kao urođene odbrambene reakcije na napad i ugrožavanje potreba.
Agresivnost se javlja kao prirodna pojava na veoma ranom uzrastu, a prvi oblik takvog ponašanja ispoljava se već prema majci putem griženja dojke ukoliko detetu nisu zadovoljene primarne potrebe. Kada dete malo odraste agresevno ponašanje se manifestuje svima dobro poznatim bacanjem na pod, lupanjem o pod, udaranjem osoba oko sebe, bacanjem predmeta i dr. a predstavljaju proizvod frustacije deteta na osujećenost neke potrebe ili želje. Kako dete raste menjaju se oblici ispoljavanja, a repertoar agresivnog ponašanja se usložnjava, ukoliko se pravovremeno ne reaguje na neprihvatljivo ponašanje. Situacije poput namernog vršenja nužde na neprimerenim mestima takođe može biti izraz agresivnog ponašanja.
U fazi formiranja govora kao sredstva komunikacije naročito se može ispoljiti neprimereno ponašanje kod dece kod koje govor izostaje. Deca koja još uvek nisu razvila verbalnu komunikaciju a borave u vršnjačkoj grupi u kojoj je većina već ovladala ovom funkcijom, neretko ispoljavaju agresivno ponašanje. Ono se javlja kao posledica nemogućnosti da saopšti svoje potrebe i namere a i druge dece da ga razumeju i odgovore na te potrebe. Uzajamno nerazumevanje stvara distancu pa dete koje nije verbalno ima osećaj otuđenosti i isključenosti iz grupe. Osećaj izopštavanja kod deteta stvara frustraciju pa ono pribegava agresivnim metodama kako bi skrenulo pažnju na sebe.
Dominantan uticaj na pribegavanje agresivnom ponašanju svakako pripada filmovima, serijama, raznim emisijama sa agresivnim sadržajima, različitim oblicima video igara, ali i modelu takvog ponašanja u neposrednom okruženju. Kako se deca ugledaju na junake, heroje, gangstere iz nerealnog sveta, tako uzori mogu biti u porodici i vršnjačkoj grupi. Sve veća promocija “junaštva” i “moći” proizašla iz neadekvatnog oblika ponašanja/agresije kod dece stvara divljenje i želju da budu kao oni. Potrebno je da uzmemo u obzir da je čovek socijalno biće i da je jedna od važnijih potreba da bude prihvaćen u društvu. Kada tu potrebu stavimo u kontekst da živimo u vremenu u kome je “in” biti “loš momak”, a potpuni “out” biti dobar đak, smeran, kulturan dolazimo do odgovora zašto sve veći broj dece bira da ide “lošim putem”.
Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se oblikuje tokom odrastanja u interakciji sa okolinom. Ono vremenom stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, koji uključuje i agresivne. Kada uzmemo u obzir da se najveći deo njenog ispoljavanja uči u interakcijama s porodicom i socijalnom sredinom, važno je da vodimo računa o porukama koje putem ovih interakcija šaljemo detetu. Sigurna, topla, smirena i opuštajuća atmosfera smanjuje potrebu za agresijom i u takvim sredinama retko se razvijaju agresivne osobe, dok hladna, neprijateljska atmosfera i kažnjavanje podstiču agresivnost.
I u situacijama ako primetite agresivno ponašanje kod deteta a ne činite ništa ili prelazite preko njega, podstičete agresivnost jer detetu ne dajete do znanja da je takvo ponašanje neadekvatno. Dete će nastaviti s istim ponašanjem, jer je agresija instinktivna, laka i detetu deluje prirodno. Veoma je važno postavljati deci granice i učiti ih pravilima. Deca koja imaju popustljive roditelje u situacijama i najmanjeg osujećenja pribegavaju agresiji jer imaju veoma nizak prag tolerancije na frustrirajuće situacije.

Leave Your Reply